Nekako su ti dani doista bili prekrasni. Dođe zima, zimski raspust. I onda se mi onako uputimo u Sarajevo. Tamo nas čekaju Vesna i Mašo. A Mašo bi za Filipa skinuo zvijezde sa neba. I skijanje uopće nije bilo upitno. Što je Filip htio to je i dobio. Svaki dan na Bjelašnicu. I Damir je išao sa nama. Dok smo mi oblačili pancerice, i stavljali opremu na nas on je sjedio u restoranu , pio kavicu, jeo burek , ponekad se kao i prošetao, onako stotinjak metara. Hladno je i snijeg , nije baš za šetnju. Tako je znao satima sjediti u kafiću čekajući da mi završimo sa skijanjem, ponekad sam se pitala jeli ga ne bole noge , leđa ostalo dok sjedi satima. Ali to je bio njegov način života. Sjedio je i prevrtao po mobitelu, igrao igrice, razgovarao, kartao se , to je bio njegov život. Ali nas je u tom dijelu bilo sve manje i manje. Jer mi smo živjeli drugačije a on to nije mogao. Ponekad mi se činilo da mu je žao. Ali on to nije dao naslutiti. Nije dopustio bilo kome od nas da dođemo do njegovih osjećaja. Čuvao ih je ljubomorno, i nije pokazao jeli mu bilo žao što nije bio dio naših aktivnosti. Nama je bio žao, nedostajao nam je. Onda kada se Filip spusti zvao ga je da mu pokaže što je još naučio, tražio je njegovo divljenje, odobravanje, njegov osmijeh, njegovu ljubav, zvao ga je sa vučnice, onako iz zraka vikao je iz sveg glasa „Tataaaaa, vidi me”mahao , smijao se . Onda bi se smijao kada vidi mene kako se polako spuštam niz najlakšu stazu i završim u snijegu, vikao mi ne tako, mama , nagni se na drugu stranu. Jeste, ko da se skijati uči sa 40 godina. I onda ja polako, a njih dvojica pored mene prošišaju brzinom munje. Nije to mene obeshrabrilo, nastavila sam . Ali Damir nije, nije više niti dolazi na skijalište, ostajao je kod kuće, ležao , gledao TV, i onako samo sa laganom tugom u očima nas ujutro ispraćao kada odlazimo. I kada bismo ga pitali hoće li sa nama, samo bi odmahnuo glavom Kao ne zanima ga to, ima on druge poslove. Neka se mi ne brinemo. On će već nekako provesti dan. I kada bismo se vratili dočekao bi nas sa tom istom tugom u očima, ali sa pitanjem za sina, kako je bilo. Jeli zadovoljan, Jeli vidio Šumsku Hanu, koliko su visoko išli, kakvu su sada stazu prošli? A njih dvojica su se popeli na vrh Bjelašnice, i odatle se spuštali, ja nisam smjela niti pogledati gore.

I tako su prolazili dani. Činilo se kao eto ništa se ne događa , nema promjene, do jednog malog znaka. Ima promjene, ima. Onako ujutro rano, spavamo, a onda čujem škripu parketa, u njihovoj kući. Damir ustaje polako, izlazi iz sobe, ide u kupaonicu , nekako sam se nadala da je samo išao mokriti. Na žalost nije, išao je povraćati, ranom zorom, njegov organizam više nije mogao podnijeti, budio ga je . Hrana se više nije mogla razgrađivati kako treba. Otpadne tvari se nisu izbacivale kako treba i otrovi u tijelu se izazivali povraćanje. Onda bi ona ostajao u dnevnom sobi, jer ponekad bi se povraćanje ponavljalo. Ponekad je bilo samo jednom. Ali krenulo je, ako ne baš svaki dan ali barem tri puta tjedno, pa sve češće. Čula sam ga kako ustaje jutrom, kako ga to muči. Dolazila za njim, pitala ga kako da mu pomognem. Ali niti to nije htio. Negirao je i to povraćanje. Govorio bi da kašlje i od kašljanja se eto pokrenulo povraćanje . Ali nije to ništa. Samo mu je nešto zapelo. Jednostavno je negirao sve što mu se događalo.

I kada smo se vratili kući, nastavila se ista priča. Ponekad je doista bio čak i smiješan. Pitam ga ujutro jeli opet povraćao a on meni odgovori. „ Nisam ja, Neo je povraćao”. Ma da pas je povraćao u WC, kašljao, podrigivao. Ja sam ga gledala sa nevjericom, ma mislim jeli ti to misliš da mene zavaravaš ili sebe?. Jednostavno mi je to bilo toliko glupo da nisam imala strpljenja niti raspravljati se. Ono , kao pas povraća. A Neo sjedi , maše repom i gleda naivno , niti ne sluteći šta mi to pričamo. I tako jutro za jutrom, iz dana iz dan, u 3h ujutro, u 4 h ujutro, u 5 h ujutro. Onako imala sam osjećaj da samo napola spavam, osluškujući Damira, sa strahom , što je iduće na redu?

Polako dan za danom,gledali smo ga kako kopni. Od čovjeka sa 120kg polako je bivao sve tanji. Nije to bilo zbog dijete koju je kao imao namjeru početi svakog ponedjeljka( o koliko puta ste čuli tu odluku „Od ponedjeljka”). Polako sva ta hrana koju je on potamanio tijekom dana više nije imala svoju svrhu, samo je prolazila kroz organizam, ponekad bi povraćao ne jednom nego tri i četiri puta dnevno. Naravno ponovo je nalazio sve moguće izgovore, zakašljao se, pojeo je nešto jako začinjeno, ma baš ova salama je bila pokvarena, ovaj umak mu ne odgovara, ne voli ovu juhu, bolje da su u juhi rezanci, knedle ga tjeraju na povraćanje. I tako sto raznih izgovora, razloga, glupih rečenica kojim je zavaravao sebe, a pokušavao zavari i nas. A onda je polako počeo gubiti ravnotežu kada hoda, nekako se gegao, širio noge onako kao da traži ravnotežu. Pa onda vozi i ne vidi semafor, ili ne vidi drugi auto.

Jednom je prilikom vožnje skoro udario sina , jednostavno ga nije vidio. Izgovarao se na razne načine, kao nije on to namjerno, pa vidio je on njega , pa ne bi on njega pogazio. Pa naravno da ne bi , ali nije ga vidio, nije jer jednostavno više nije vidio kako treba. Pa onda gledamo TV a on pojača ton , sve odjekuje. Ja ga pitam zašto je tako pojačao ton. Ma nije, ako je meni glasno neka samo smanjim: Ja smanjim ali jesam se pomakla on vraća na glasno.

Gledamo ga zabrinuto nas dvoje. Mama , zašto se to događa, jeli tata jako bolestan, može li on ozdraviti, hajde reci mu da ide kod doktora, reci mu!. Mama molim te reci mu , neka ide na pregled, molim te, mama!. Hoćeš da mu ja kažem? Evo ja ću mu reći:

„Tata, hoćeš ići na pregled?, Hajde molim te, vidiš da ti nije dobro, evo dogovoriti ćemo ti.Hajde tata, pomoći ćemo ti. I mi ćemo biti na dijeti iako treba.”

To pitanje je izazvalo takvu salvu glasnih odgovora, vikanja, negodovanja, ljutnje, psovanja.

Pa šta je vama? Nije meni ništa, ja sam dobro. Vi bi samo htjeli da sam ja bolestan . Kakvi doktori? Nisam blesav. Pustite me na miru: Prestani i ti, mama te je nagovorila jelda? Ona samo priča , kao da ona zna. Meni nije ništa i o tome nećemo pričati”.

A one dječje oči, tako bolnog pogleda, pune ljubavi , bez ikakve zle namjere, širom otvorene.

„ Tata ali nisam ja mislio ništa loše, samo se brinem za tebe. Tata molim te, idi na pregled, pa ne možeš stalno povraćati. Dobiti ćeš lijekove i biti ćeš dobro. Nije mi mama rekla.”

„Prestanite oboje, neću ići nigdje, ne treba meni doktor. Kakav doktor? Ja sam zdrav. Samo sam umoran. Pustite me da spavam . Neću više o tome pričati.Dosta je.”

I nas dvoje se dignemo sa dvosjeda , idemo prošetati? Hajde, Neo čeka.

I tako šetamo ulicama ovog našeg malog grada. Neo pored nas, maše repom, zavlači nam glavu pod ruku kao da nas tješi, mazi se. A mi šutimo. Nemamo si što reći. I onda pitanje” Hoće li tata biti dobro? On nije dobro. Omršavio je , i ljulja se dok hoda. I čujem ga svako jutro kakao povraća. Mama , hoće li tata biti dobro? A da ga nekako odvučemo kod doktora?. Pitaj opet onog prijatelja , neka ga pogleda. Molim te mama, Natjeraj ga na pregled.”

I ja obećavam, ponovo, učiniti ću sve što mogu, ponovo ću razgovarati sa tatom. Probati ću, natjerati ću ga.

I dolazi veče. Gledamo TV, a sin ide u svoju sobu gledati svoju seriju .

Ja se onako psihički pripremam na razgovor , ponovo .

„ Damire, molim te. Idi na pregled. Uz dobre lijekove i dijetu možeš normalno živjeti. Molim te radi nas, radi sina, on te voli.On te treba. Ako ti je svejedno zbog mene ali barem radi sina. Njemu trebaš, On se jako brine, oči su mu pune suza, kada ga ne vidiš plače u sobi. Molim te Damire.”

A Damir me onako pogleda, gotovo nezainteresirano. „ Dobro , otići ću sutra”.

„Obećaješ”

„Obećajem”

Po stoti put. Obećaje, ali nitko ne kaže da će i održati obećanje. Puno puta sam mu rekla da je on trebao piti političar a ne ja. Ja ne znam lagati pa ispadam naivna glupača u nekim situacijama. Kažem što me pati, pa kako bude. Nemam fige u džepu. On je znao lagati, o hladno, ono gleda te u oči i laže. I sada je naravno tako bilo.

I tu sam se sjetila jednog našeg ministra zdravstva. Jednom davno kada smo se dogovarali o povratku u Vukovar, bilo je rečeno kako će se jedna stambena zgrada obnoviti i tu će biti stanovi za zdravstvene djelatnike . Jer mi smo dobili dekret da se moramo vratiti. Barem ja. I tako smo mi čekali te stanove , živjeli u hotelu Dunav, Baš onako fino. Kakav intimni život, privatnost, zar to postoji. Netko ti broji zalogaje, čudi se tvojim navikama, ljuti se jer ti bi baš sada kavu.

I onda nakon nekog vremena pitamo mi tog našeg ministra, kada će biti ti naši stanovi?

A on će „ Pa kakav bih ja političar bio kada ne bih znao obećati” Baš i ja se pitam.

Eto tako i Damir, zar je problem obećati?. Čak je i on sam rekao , pa šta , kakve to veze ima što sam obećao? A onda sam mu znala reći „ Zar ti misliš da to sin ne vidi? Ako ti njemu ne održiš obećanje zašto misliš da će on tebi održati obećanje? Kakav primjer ima? Koliko puta si mu do sada obećao nešto a nisi održao?A on to sve pamti, sve zna. I za košarku, i za plivanje, i obećanje da ćeš ga naučiti skakati na glavu, sve pamti, sve i guta, čuva u sebi. A ti samo vrijeđaš, i vrijeđaš.I misliš da on to ne vidi.”

Naravno došlo je sutra. Čim smo došli sa posla prvo pitanje za tatu je bilo „jesi bio na pregledu”

I onda ponovo vikanje” Do kada ćete me maltretirati, nije mi ništa , ne idem kod doktora. Nisam ja beba. Prestanite me gnjaviti”

I ponovo onaj tužni pogled, u uglovima očiju suze, sakrivene , one male a najteže, one bolne, kada vam je u jednoj suzi sto najtežih trenutaka koje ne možete zaboraviti . Sin odlazi u svoju sobu, idem za njim, sjedi na krevetu, pognute glave, neizmjerna tuga u očima. Zagrlim ga. Nemoj, mi možemo ono što možemo. On je odrastao, ne možemo ga natjerati.