Onako kada govorite o šećernoj bolesti očekujemo da je čovjek bolestan. Znači leži u krevetu. Nije mu dobro , pije lijekove i to će proći. To tu nije slučaj. Zapravo bih nekako rekla da je šećerna bolest upravo to kako joj samo ime kaže: Šećerna bolest. Slatka, podmukla , nekako udara sa leđa, polako , neprimjetno. Tek ponekad u nekim trenucima slabosti pokaže svoje lice. Ali vrlo često i to bude dobro kamuflirano. Onako iza neke viroze, prehlade, problema sa želucem. I kao evo nekakva kratka upala, a zapravo iza toga ta slatka boleština pokazuje svoje podmuklo lice.

Zapravo kada bismo se pridržavali barem polovice uputa koje dobijemo kada se dijagnosticira šećerna bolest život bi bio puno kvalitetniji . Ali čim nekome date upute i još ako ih onako doista jasno i glasno kažete i gotovo naredite to je siguran znak da ih se pacijent neće pridržavati.

Toliko puta sam čula komentare tipa: „ Baš doktor zna” , „ On će meni reći šta ja smijem a šta ne”. „Pa ja sigurno znam bolje što mi je „ , „On meni kaže da sam bolestan a mene ništa ne boli”. „ I kao ja sad ne smijem jesti , pa neću valjda biti gladan” i još puno gorih komentara koje doista ne želim ponavljati.

I onda vrlo često samu sebe pitam zašto uopće dajem upute. Istog trenutka kada se vrata zatvore te upute budu zaboravljene . Čak sam pisala papiriće kao podsjetnik kako se pije neka terapija, pišem i sada. A onda ona dođe. I kada ja pitam jeste li pili terapiju , ona će uvrijeđeno „ Pa niste mi ništa objasnili, ja uopće ne znam kako piti tablete i koje”. I onda njenom fasciklu nađem papirić sa uputama ispisan mojim rukopisom kada , koji dan, koliko puta i koliko dugo piti tablete. A onda kiseli osmijeh. Joj ja zaboravila. I kao više ne važi sve one riječi prethodno rečene o tome što smo i kako napravili .

E tako je to i sa dijabetesom.

I tako jedan vikend. Osim posla u ordinaciji taj vikend sam bila i dežurna. Iz ordinacije u petak sam otišla kući. Odvela sina kod bake i otišla u dežurstvo. Negdje predveče me Damir zove. Sin povraća. Već par puta. Ima neku virozu, dobio u vrtiću. Ma dobro to nije tako strašno. To je vrlo često jedino je za djecu jako iscrpljujuće.Mogu lako dehidrirati. Treba im nadoknađivati tekućinu. Dežurna sam i nema izbora , potrebno je doći u bolnicu. I tako dođoše oni k meni. Pa na pedijatriju i dobije sin infuziju . Sve ok. Smirilo se . On se smije , mi se smijemo. Ja sam mirna jer moram nastaviti dežurati, a sinu je dobro. I tako odoše oni kući a ja nastavila svoj posao. Nekih pregleda. Pa jedan porod tijekom noći, Na sreću sve je prošlo uredno. Još jedna mala bebica.

Nekako gledajući sav posao u medicini ovaj dio kada gledate kako se rađa jedan život je doista najljepši. I koliko god puta bili u rađaonici i dočekali beba, uvijek je to tako jedan prekrasan doživljaj. Ne , ne smijemo mi na poslu biti emotivni. Na poslu je bitno biti hladne glave. Jer rađaonica je prekrasna i opasna. Tu zapravo imate dva života o kojima morate brinuti i cilj je da nakon svega imate majku i bebu. A ponekad se priroda pobrine da vam tako zagorča posao , prorade vam sve nervoze ovog svijeta. Svi strahovi. Morate djelovati u par minuta a ne znate hoće i to biti uspješno. Ali i dalje svaki novi udah i novi plač je najljepši dio rada u medicini. Bez uvrede drugim specijalnostima.

I eto prošao je i taj petak, i u subotu jutro dolazim kući. Eh a kod kuće, Damir na kauču. Ima onako baš zgodnu boju lica. Nekada bi moja mama znala reći „ Blijed kao krpa” ili „ Zelen kao zid”.

Naravno nije ga viroza zaobišla. Povraća od ponoći. Povraća i ne prestaje. Stalno ima još veći nagon na povraćanje i ne popušta ga. Popije malo vode i ponovo . I osjeća slabost i vrtoglavicu . Sin je kod bake. Na sreću. Ali što sada sa Damirom? A logičan odgovor idemo u bolnicu da i on dobije koju infuziju i biti će m bolje. Jer zapravo je to jedini mogući izlaz ako neprekidno povraća od ponoći. Da jeste , to bi bio logičan slijed događaja. Ali ne kod Damira. Ne , on ne ide u bolnicu. Njemu nije ništa, samo mu daj neke tabletice i proći će to. I povraća već čitavo prijepodne ali ne on neće u bolnicu . Šta ja sebi uopće umišljam? To je samo obična viroza. I proći će. Jeste za mnoge je samo obična viroza. Mnogi vjerojatno nisu imali nikakve smetnje. Ja nisam bez obzira što sam mazila i grlila sina, i držala ga dok je povraćao, mene nije uhvatilo. Jednostavno moji leukociti su pohvatali viruse na vrijeme i ja ne povraćam. Međutim za Damira to nije tako. Imamo u vidu da on ima šećer , i ovakvo povraćanje toliko poremeti njegov organizam da je sigurno potrebno da dobije odgovarajuću terapiju .I nagovaram ga, ubjeđujem, objašnjavam, ljutim se, vičem, smirim se , ne vičem, objašnjavam. Ne vrijedi . Pričala ja ili ne on neće u bolnicu .

I na kraju kada je već prošlo i pola dana odem ja u bolnicu , uzmem jednu infuziju , i terapiju za smirenje mučnine i donesem kući i priključim mu. Smirio se nakon pola sata. Na sreću. To je zapravo bilo prvi puta da je nekakva lagana viroza pokazala kakav organizam napada. I nakon toga krenem ja onako lagano, sve okolo naokolo objašnjavati. Moraš paziti. Dijabetičari imaju smanjeni imunitet. Svaka infekcija je opasnija, i treba čuvati organizam. Ono preporuka, limunade, voće koje nije slatko. Puno tekućine, umjereno jesti. Jeste to ja govorim. Isto kao da i ne govorim. Damir gleda negdje pored mene , u zid , pa u TV. Isključio je i uši i mozak. Kao da ne postojim. Mogu ja pričati , možda sam trebala snimati pa mu puštati na TV, možda bi poslušao. Ovako , niti u ludilu, ja njegova žena ću mu pametovati. Pa on sigurno zna šta je za njega dobro. I neka ja nekom drugom solim pamet. A njega neka ostavim na miru.

I ovaj puta ta mala viroza je napala, pokazala, upozorila. A on to nije shvatio. To Vam dođe isto kao kada uđete u selo i vidite ograničenje 50 km na sat. I onda pomislite „ Ma koja je budala ovo stavila?, cesta je ravna, ja imam dobar auto, ne može mi se ništa dogoditi.”I nastavite voziti 80, 90 i više. I onda istrči dijete ili odrasli, iznenada. Jer tu je škola, ili trgovina, ili crkva. I ne stignete stati. Nije ograničenje tu zato da bi nas neko zafrkavao nego zato što tu ima ljudi . Oni imaju povjerenja u vozače, idu preko pješačkog prelaza,i da ste išli 50 na sat možda bi se na vrijeme zaustavili. I to što imate dobar auto ili mislite da vam se neće dogoditi ništa ne znači puno kada netko nastrada. I taj netko ima obitelj. I netko plače. Zato prikočite. Neće ništa pobjeći . A vi ćete još puno puta prolaziti tuda i vidjeti nasmijana dječja lica.

I ova viroza je Damiru pokazala znak , ograničenje: „ Halo , pojedi jednu šnitu kruha, jednu šniclu, ne pij Coca Colu, ima vode. Slab si i biti ćeš sve slabiji a ja čekam. Idući put te neće spasiti infuzija, trajati će duže i teže” O da upozorenje je tu. Hoćemo li ga poslušati? Možda. Ili ne. Nastaviti ću voziti 150 na sat pa dokle ide. Može i tako. Može ako si sam, ako nemaš nikoga kome nešto značiš. Može ako nemaš odgovornosti za jedan mladi život koji treba tvoju pomoć pri odrastanju, koji treba savjete, ruku, oslonac, podršku. Može kada si beskonačno sebičan i ne želiš se odreći jednog dijela svojih užitaka a da bi bio dio odrastanja.

Ali eto, prošla je ta subota. Damiru je relativno dobro. Sin je super , i mene čeka nedjelja i dežurstvo. Ne mogu reći da mi je drago. Radije bih ostala sa njim kući. Znam ja da će baka napraviti juhicu, i sve ono što oni žele, maziti unuka, brinuti se o sinu. Znam ja to, ali nekako mi se srce kida ostavljajući ih. Ja im želim skuhati juhu i maziti sina dok mu ne bude posve dobro. Da ali ovo je taj vikend kada idem raditi. Idemo gospođo doktor, šta ste tražili to ste dobili, tako vam i treba.

Istina.